„Lutka sa kreveta broj 21”, Đorđe Lebović/Egon Savin, Narodno pozorište u Beogradu, scena „Raša Plaović” i „Kuća”, Nebojša Ilić/ Vojislav Brajović, Zvezdara teatar
Drama „Lutka sa kreveta broj 21” Đorđa Lebovića, ima značajne dramske, psihološke i filozofske vrednosti, podsticajna je na polju istraživanja odnosa između dobra i zla, krivice i iskupljenja, istina i laži, kao i problematizacije granice žrtvovanja časti zbog očuvanja života. Radnja se dešava dvadeset godina posle Drugog svetskog rata i prati susret Emila Grabnera, bivšeg komandanta Kuće lutaka, logorskog kupleraja, i Vilme Rajner Jelinek, jedne od žena koje su tamo bile prostitutke, logorašice koje su izabrale da na taj način prežive.
Reditelj Egon Savin radnju postavlja u impozantno dizajniranu ordinaciju, gde Vilma radi kao doktorka, i vodi je precizno i psihološki istančano, bez viška znakova, gradeći kompaktnu i uzbudljivu predstavu, neobično kratkog trajanja od pedesetak minuta (scenograf Vesna Popović, kostimograf Jelena Stokuća). Nikola Ristanovski zaista sugestivno igra bivšeg esesovca, današnjeg službenika koji dolazi kod Vilme da je moli, preklinje, da ne oživljava prošlost i proces protiv njega, tvrdeći da će iskopavanje istine i njoj biti bolno. Njegov nastup je psihološki rafiniran, slojevit, istovremeno je ponizna, pogurena, snishodljiva olupina od čoveka, ali i zlotvor sakriven iza te maske, što će se postepeno probijati, prokuljaće njegov bes i odlučnost da ne pusti istinu da ispliva na vidljivu površinu. Vilma Zorane Bećić Đorđević takođe je slojevito uobličena, od čvrste odlučnosti da raskrinka Emila, da potpiše dokument koji će ga osuditi, do skrhane senke od žene, koja postepeno shvata da ipak nije u stanju da se suoči sa svetom koji zna da je bila prostitutka u logoru. Petar Strugar igra njenog supruga, znatno jednostavnijeg lika, idealistu u izvesnom smislu, koji čvrsto smatra da je bolje izgubiti život nego dostojanstvo.
Snaga vešto napisane drame i posvećena igra glumaca glavni su razlozi uspeha ove predstave, pojačani i delikatnim rediteljskim rešenjima. Glumci na scenu stupaju i sa nje odlaze kroz gledalište, što se može tumačiti kao simboličko brisanje granice između izvođača i publike, odnosno aktivnije uključivanje gledalaca u radnju, važno zbog osvešćivanja korena zla i inercije. Takođe je vrlo intrigantan i kraj, kada se u mrtvoj, napetoj tišini, pod upaljenim svetlima u celoj sali projektuje dokumentarna fotografija logorske patnje, čime se istorijska stvarnost direktno dovodi na scenu, kao materijalni dokaz odigranih tragičnih drama, i opasnosti zbog nekažnjenih zločina.
Savremenu dramu „Kuća” Nebojše Ilića takođe grade tri lika, radnja se dešava u Kanadi i Srbiji, a malo i na onom svetu, gde odlaze upokojeni, između tri generacije jedne porodice. Događaji pokreću pitanja identiteta i korena, tradicije i religije, kao i različitosti društava, ali i mentaliteta, u Srbiji i Kanadi. Ove teme su svakako značajne i bavljenje njima u pozorištu jeste važno, ali u ovom tekstu nisu dovoljno produbljene, radnja nije razgranata, izazovnijeg zapleta nema, dijalozi su svedeni na preovlađujuće plitku svakodnevnu komunikaciju između oca i kćerke. Njima se kasnije pridružuje i deda čija je pojava maglovita, jer se ukazuje kao moguće priviđenje, zajednički trip kao posledica konzumiranja marihuane. Samo u par retkih scena njihov odnos postaje psihološki zanimljiviji, na primer kada kćerka optužuje oca da nije čovek jer nije pokazao ranjivost nakon smrti njihove majke. Odsustvo dramske snage se delimično nadoknađuje komičkim začinima koji uspevaju da pokrenu publiku.
Predstava reditelja Vojislava Brajovića se odvija na svedeno dizajniranoj sceni, na kojoj je sto i krš od ostataka posuđa i očeve omiljene kineske hrane (scena i kostim Jelisaveta Tatić Čuturilo). Ivana Zečević, u ulozi Kćerke, otvara predstavu i postaje težište radnje, dete bez majke, pokretačka snaga u zajedništvu sa ocem. Njena dramska igra nije snažnije psihološki razrađena, imajući u vidu potrese kroz koje prolazi (smrt majke, usamljenost u tuđini). Znatno su vredniji pevački segmenti jer donose opipljiviju osećajnost, kroz pesmu o odsustvu korena, kuće, koja postaje lajtmotiv. Nebojši Iliću, u ulozi Oca, takođe fali psihološke verodostojnosti u građenju lika, u takvoj scenskoj postavci, funkcionalniji je u komički obojenim situacijama. Najuverljivija je igra Branimira Brstine (Deda), koji nastupa odmerenije i suptilnije, uspevajući da iznese čudnovatost onostranog, mističnu snagu spoja svetova živih i mrtvih.
Izvor: www.politika.rs
