Slobodan Lala Berberski je rođen u Velikom Bečkereku 1919. , bio je romski pisac, učesnik NOB-a a 1971. u Londonu je izabran za prvog predsednika Svetske organizacije Roma.
Ulica sa imenom Slobodana Lale Berberskog postoji u Beogradu u opštini Zvezdara.
Jedna ulica u Beogradu nosi ime Slobodana Lale Berberskog. Kada se na Guglu ukuca njegovo ime, pojavljuju se brojni oglasi u vezi s kupoprodajom stanova u toj dugačkoj ulici koja se proteže paralelno sa auto-putem u pravcu juga, ali ni reči o tome ko je bio Lala i čime je zaslužio takvu čast
Kad bih razmišljao o svom detinjstvu, posebno o svom ocu, setio bih se njega, jer mi je on pričao dosta toga o čemu dotle nisam imao pojma. Mislio sam da je zaboravljen, jer je bio relativno neuspeo pesnik, a onda sam slučajno video da jedna ulica u Beogradu nosi njegovo ime. Slobodan Lala Berberski bio je iz Zrenjanina – tada Velikog Bečkereka, pa Petrovgrada – kao i ja, ali pre rata se nismo upoznali, on je završio gimnaziju pre nego što sam se ja upisao. Prišao mi je posle rata da mi priča o mom ocu.
Lala je bio Ciganin. Reč Rom kao dete nisam poznavao. Upravo je on uspeo da u jugoslovenskoj javnosti sprovede da se taj naziv za njegov narod više ne koristi, nego da se kaže Rom. Ali to je bilo nekoliko godina posle našeg prvog razgovora.
U idili, u kojoj sam živeo kao dete nemajući pojma koliko je lažna, uopšte nisam znao da je biti Jevrejin, kao ja, ili Ciganin, kao on, nezdravo, da će uskoro čak biti opasno po život. Ulicama je ponekad prolazio priznati ciganski predstavnik i vođa sa titulom “ciganski kralj” u živopisnoj nošnji, nosio je veliki štap ukrašen zvečkama. U gradu je bilo nekoliko intelektualaca ciganskog porekla, dosta imućnih prodavaca stoke, pre svega konja, ali i sirotinje koja se bavila najgorim poslovima kao što je čišćenje nužnika, septičkih jama koje smo zvali “senkgrub”. Grad tada nije imao kanalizaciju.
SKOJEVAC, STUDENT PRAVA, PRVOBORAC
Ne mogu da nađem pouzdane podatke o porodičnom poreklu Lale Berberskog, oslanjam se na sećanje na ono što mi je govorio, a znatno kasnije na ono što mi je o njemu pričao Rajko Đurić.
Bio je odličan đak, predsednik centralne literarne sekcije srednjoškolaca u našem gradu, zauzimao i neko mesto u rukovodstvu Kraljevini odanog omladinskog saveza Sokol, ali to je bila maska; zapravo je bio u mesnom rukovodstvu SKOJ-a (Savez komunističke omladine Jugoslavije) i Komunističke partije. Ne znam da li je komunista postao zato što je bio načitan, a to mi se čini verovatnijim, ili što se obrazovao, jer je Lenjinovo uputstvo glasilo: učiti, učiti, učiti. Pred sam Drugi svetski rat upisao je prava u Beogradu, i odmah se priključio narodnooslobilačkoj borbi. Kada smo se upoznali, imao je, dakle, autoritet prvoborca.
Lala me je pronašao da bi mi ispričao šta je znao o mom ocu. Rekao mi je da je ilegalni Mesni komitet raspravljao o njemu, da su razmišljali da li da mu otvoreno priđu i ponude da bude simpatizer sa izgledom da ga jednog dana prime u tada zabranjenu partiju. Tata je bio ugledan lekar. Kupovao je levičarsku literaturu, bio pretplaćen i na jedan ilustrovani časopis iz Sovjetskog Saveza, u raznim razgovorima je zastupao ideje o pravima radničke klase, posebno u zdravstvu. Većinski je odlučeno da mu se ipak ne priđe, jer su, reče Lala Berberski, smatrali da je “isuviše brbljiv”, da bi se nehotice “negde izlanuo”. Čudna saznanja o obožavanom, ubijenom ocu.
OD KLASNOG DO RASNOG PITANJA
Cigane su nacisti hapsili, mučili, uništavali baš kao i Jevreje. Kada smo posle rata pričali o tome, energično je naglašavao da je teorija o rasama nacistička, nikakve rase ne postoje, položaj Cigana nije nacionalno i rasno, nego čisto klasno pitanje. To je bilo krajem četrdesetih godina, a dve decenije posle toga okrenuo je list: 1967. pokrenuo je akciju “Rom traži svoje mesto pod suncem”; u Londonu je 1971. učestvovao u osnivanju Svetske organizacije Roma i postao njen prvi predsednik.
Lala Berberski je odmah posle rata jednu za drugom objavljivao knjige poezije. Ko bi odbio zbirku prvoborcu? Bio je, kako se tada govorilo, zastupnik socijalnih i revolucionarnih tema, prevedeno na naš današnji jezik, frazirao je u duhu socrealističkog imperativa, a to nije nailazilo na bilo kakav odjek u književnim krugovima. Uzalud sam pokušavao da bar antikvarno nađem neku njegovu knjigu, nigde nijedne ponude.
Ja ne znam šta je suštinski doprinelo tome da svu svoju energiju okrene od izgradnje Jugoslavije i komunizma ka priznanju Roma kao naroda. Da li zato što se razočarao kao pesnik, ili zato što je uvideo da su uprkos svoj ravnopravnosti i u mladoj socijalističkoj zemlji Cigani ostali Cigani? Tek, njegov doprinos unapređenju položaja Roma u SFRJ bio je veliki.
ULICA SLOBODANA LALE BERBERSKOG
Dugo se nisam setio Lale. Kada sam pre nekoliko dana na mapi Beograda tražio neku drugu adresu, posle mnogo decenija ponovo sam naleteo na njegovo ime. Onda sam ga ukucao na Guglu i pojavili su se brojni oglasi u vezi s kupoprodajom stanova u dugačkoj Ulici Slobodana Lale Berberskog koja se proteže paralelno sa auto-putem u pravcu juga, ali ni reči o tome ko je on bio i čime je zaslužio ulicu u Beogradu.
Gle čuda, pomislio bi neko, zaboravljen je kao pesnik, ali ulicu ima. Nije čudo, ja, na primer, stanujem u Ulici Triše Kaclerovića, a ko zna ko je bio drug Triša i koga to uopšte zanima? A bio je, red je da se to na ovom mestu ipak kaže, advokat, jedan od osnivača Komunističke partije Jugoslavije i njen prvi generalni sekretar, ali kad se upoznao sa istinom o Sovjetskom Savezu, povukao se iz političkog života i zahvaljujući tome bio jedini generalni sekretar KPJ pre Tita koji nije ubijen. Čudo je što i dalje jedna ulica u Beogradu nosi ime komuniste Triše i nije vraćen makar stari naziv “Pop Taškova”, mada je i pop Taško imao veze sa komunistima.
Donekle sličan razvojni put kao Berberski imao je moj pokojni prijatelj Rajko Đurić. Rođen 1947, sa 25 godina postao je novinar lista “Politika”, a ubrzo, tako mlad i obrazovan, glavni urednik “Kulturnog dodatka”. Sebe je video kao srpskog pisca i književnog kritičara sa interesovanjem za svoje romsko poreklo, ali tada ne više od toga.
Kao ubeđeni pacifista došao je u sukob sa idejama Slobodana Miloševića, 1991. pobegao u Nemačku i potpuno se okrenuo romskom pitanju. Kao i Lala Berberski, postao je predsednik Svetske organizacije Roma od 1990. do 2000. godine, a posle toga generalni sekretar Međunarodnog PEN centra Sintija i Roma.
Često smo se sretali, pa sam mu jednom prilikom rekao: “Što ste navalili da se zovete po pojedinim ciganskim plemenima, zašto lepo ne kažete da ste Cigani i ponosni na to? Jer ako insistiraš da se stalno govori Sinti i Romi, meni se čini da je to kao kada bi se Jevreji stideli da kažu da su Jevreji, pa tražili da ih zovu Sefardi i Aškenazi.” On se nasmejao: “Dajem ti službeno odobrenje da ti kažeš Cigani.”
Naravno da to nije tako jednostavno. Najbolje objašnjenje dao je baš Rajko u svojoj Istoriji Roma. On je takođe radio i na standardizaciji romskog jezika napisavši prvu njegovu gramatiku. Taj jezik, koji nazivaju romani, ali se često koristi i termin romanes, poreklo vodi od sanskrita, jednog od najstarijih svetskih jezika, zapravo majke današnjih jezika Evrope i severne Amerike, ali otkada su neka plemena iz stare Indije stigla u Evropu izvorni se jezik mešao sa domaćim jezicima, nastale su velike razlike, a uvođenje zajedničkog književnog jezika je zasluga pre svega i Rajka Đurića. O tome gde Cigani sebe nazivaju Romima, gde Sintijima ili Žitanima ili Manušima ovde nećemo raspredati.
