Šezdesete su bile godine romantičarskog zanosa u celom svetu, pa i kod nas. Talasi Bitl (s) manije zaplusnuli su i nas, pa je svaka ulica i svaka škola imala svoj rok bend, koji je u našem slučaju imao i onaj prefiks VIS, što je značilo vokalno-instrumentalni sastav.
Većina tih grupa imala je obične akustične gitare, na koje bi se stavljali neki magneti ispod žica, pa bi se sve to zajedno uključivalo u radio aparat „Nikola Tesla“ koji se pravio tu kod nas na Zvezdari, u istoimenoj elektronskoj industriji. Bolji od tih bendova svirali su redovno igranke u salama mesnih zadednica, subotom i nedeljom uveče, od sedam do 11 sati. Rizik od tuča, koje su gotovo isključivo izbijale zbog devojaka koje su tih godina počele da nose miniće, a koje bez rizika na „stranoj“ teritoriji nisi smeo da biraš za ples, podrazumevao se. Ali, bilo je to vreme „ferki“. Zvezdara je i u toj sferi bila poznata u gradu, a momak koji je tih godina počeo da slovi kao jedan od najsrčaniih bio je Ljubomir Magaš, učenik „Ćirilca“ koji će kasnije postati poznat kao Ljuba Zemunac. Već sama činjenica da si iz iste škole ili istog kraja, tamo negde na „vrućem“ terenu „u gradu“, imala je vrednost džokera i značila da niko ne sme da te dira.
Tih šezdesetih godina Zvezdara iz dana u dan ima sve više stanovnika. Sve je više mladih i postojeće škole imaju sve više đaka. I pored novopodignute „Marije Bursać“ u školu „Ćirilo i Metodije“ u tri smene ide dve i po hiljade đaka. Taj broj se ne smanjuje ni kada je ispod Cvetkove pijace otvorena škola „Miloš Matijević Mrša“, a pritisak će prestati tek kada na Kružnom putu, pored današne Ustaničke ulice, koja tada još nije bila ni u planovima, nikne škola „Bratstvo jedinstvo“ i odmah u startu dobije hiljadu i po đaka.
