Trećina ima povremeno i kratkotrajno zujanje u ušima, dok kod 15 odsto odraslih ovo postaje hroničan, često i nerešiv problem
Jedan od problema sa kojim se ljudi često susreću je zujanje u ušima ili kako se stručno naziva tinitus. To je jedno neprijatno iskustvo koje osobe izluđuje i zato je neophodna pomoć lekara. Kako ističe dr Vladimir Šaranović, rukovodilac Klinike za ORL Kliničko-bolničkog centra „Zvezdara”, tinitus predstavlja percepciju zvuka u odsustvu spoljašnjeg zvučnog izvora. Naziv potiče od latinske reči „tinire”, što znači zvoniti. Naš sagovornik kaže da je tinitus simptom, a ne bolest, zbog čega se nameće potreba za utvrđivanjem uzroka. Svaki treći čovek bar jednom u životu doživi tinitus, trećina ima povremeno i kratkotrajno zujanje, dok 15 odsto odraslih razvije hronicitet i tinitus postaje trajan, a često i nerešiv problem. Najčešća podela tinitusa je na subjektivni i objektivni. U zavisnosti od mesta nastanka može se čuti kao brujanje, šuštanje ili pištanje različite jačine. Varira od vrlo diskretnog koji se čuje samo noću, ili ujutru kada je tišina, do veoma uznemiravajućeg koji remeti kvalitet života.
Uzroci tinitusa su brojni. Starost, kardiovaskularna i cerebrovaskularna oboljenja, različiti lekovi (salicilati, ototoskični lekovi, diuretici, kinin, neki antibiotici, hemioterapijski lekovi), izlaganje buci, povrede glave i vrata, infekcije herpes virusom, različite povrede slušnog nerva, neurovaskularni konflikt, Menijerova bolest, vestibularni Švanom, otoskleroza, hronični gnojni i negnojni zapaljenski procesi srednjeg uva, samo su neki od uzroka subjektivnog tinitusa. Često je uzrok nepoznat pa se govori o idiopatskom tinitusu. Subjektivni tinitus je daleko češći. Ne postoji u stvarnom okruženju, a predstavlja fantomsku senzaciju zvuka koju osobe čuju u uvu ili u glavi. Objektivni tinitus se odnosi na zvuke koji zaista postoje, ali ne bi trebalo da se čuju. Najčešći objektivni tinitus je vaskularni „pulsatilni” tinitus zbog turbulentnog protoka krvi kroz krvne sudove koji prolaze u blizini uva (jugularnu venu ili karotidnu arteriju, usled postojanja ateroskleroze). Može nastati i zbog promenjenog protoka kod arteriovenskih malformacija krvnih sudova tvrde moždane opne ili tumora (glomus srednjeg uva). Vaskularni „pulsatilni” tinitus je sinhron sa otkucajima srca. Takođe, objektivni tinitus može nastati zbog poremećaja viličnog zgloba, spazma poprečnoprugastih mišića srednjeg uva-mioklonusa kada se čuje kao kuckanje, lupanje ili lepršanje – pojašnjava dr Šaranović.
Ukoliko tinitus postaje jači, češći ili stalan, zahteva ispitivanje i lečenje, a naročito ako je praćen naglim ili postepenim gubitkom sluha na jednom uvu. Važno je utvrditi vreme kada je tinitus počeo, kada je došlo do progresije tegoba, postoji li udruženost sa drugim audiovestibularnim simptomima (nagluvost, vrtoglavica, osećaj punoće i pritiska u uvu), kao i porodična anamneza u smislu audiovestibularnih bolesti. Potrebno je da pacijent pokuša da subjektivno odredi lokalizaciju tinitusa (obostran, jednostran, generalizovan – cela mu glava zuji), njegovu visinu (visokotonski, niskotonski), kompleksnost tona (prost zvuk, više izmešanih tonova), oblik tinitusa (ravnomeran, jednoličan, pulsirajući, u vidu klikova, šuštanje…), intenzitet (glasan, slab), nivo smetnji (slab, umeren, jak), uticaj ambijentalne buke (povećava ili smanjuje intenzitet tinitusa), trajanje tinitusa (kontinuiran, intermitentan).
Bitni su podaci o postojanju ranijeg curenja sekreta iz uva, povreda glave, izloženosti buci, ili primanju ototoksičnih lekova.
– Potrebno je obaviti kompletan otoneurološki pregled glave i vrata, uz obaveznu auskultaciju mastoidnog vrha, predela uva, lobanje i vrata u cilju dijagnostikovanja tzv. objektivnih šumova. Neophodan je i pregled interniste. Angiografija može potvrditi postojanje vaskularne lezije. Timpanometrijom otkrivamo fine promene u položaju i ukrućenosti bubne opne pod uticajem respiratornih turbulencija. Audiometrijska ispitivanja imaju veoma bitnu ulogu kod ispitivanja pacijenata sa tinitusom. Otkrivanje jednostranog ili asimetričnog senzorineuralnog oštećenja sluha zahteva detaljno audiološko i radiografsko (magnetna rezonanca enokranijuma, pregled neurologa) ispitivanje sa ciljem utvrđivanja mesta lezije i određivanja etiologije – naglašava dr Šaranović.
Ne postoji standardni protokol za lečenje tinitusa i ne postoji specifična terapija koja daje zadovoljavajući efekat kod svih bolesnika. Lečenje tinitusa uvek se usmerava u pravcu uzroka, ako je on poznat. Savremeni trend u lečenju je tinitus „retraining” terapija. Ona podrazumeva vid psihoterapije kojom se olakšava podnošenje tinusa, navikavanje na njega do te mere da se ne registruje ili, ako se čuje, da ga pacijent ne doživljava kao tegobu.
Uporedo sa tim koristi se i tinitus masker (aparat koji proizvodi zvuk različitog kvaliteta i intenziteta). Nekad je adekvatna zamena muzika sa internet sajtova. Ukoliko je tinitus udružen sa slabijim sluhom, kada počne da se koristi slušni aparat tinitus postaje slabiji ili nečujan. S obzirom na to da je tinitus simptom, a ne bolest, ne leči se operativno. Ako se zna urok koji je doveo do tinitusa, a koji je moguće operativno ukloniti, radi se intervencija. Nelečen tinitus ne mora dovesti do zdravstvenih problema ako nije izazvan ozbiljnim uzrocima. Međutim, kod određenog procenta ljudi, tinitus je često udružen sa psihičkim smetnjama. Anksioznost, depresija, stres, poremećaj sna i slična stanja čine da se teže podnosi i da remeti kvalitet života. U ovakvim slučajevima dobro se pokazala primena antidepresiva iz grupe inhibitora preuzimanja serotonina – ističe naš sagovornik.
Prevencija je od velikog značaja, a podrazumeva edukaciju mladih u osnovnim i srednjim školama o mogućnosti gubitka sluha i pojavi tinitusa usled izlaganja buci, naročito pri preglasnom slušanju muzike, posebno preko slušalica. Za radnike izložene industrijskoj buci neophodno je nošenje antiphona
Izvor: politika.rs
